Autori: Tracy Epton, University of Manchester, UK; Lisa Marie Warner, MSB Medical School Berlin, Nemačka; Aleksandra Lazić, nezavisna istraživačica iz Beograda, Srbija
Rad sa pacijentima visokog rizika u kontekstu kovida-19 ponekad je kao žongliranje više razgovora u isto vreme. Tu su kliničke informacije koje moramo podeliti, naravno, ali tu je i sve ono što pacijenti donose sa sobom – uverenja oblikovana kulturom, iskustva sa zdravstvenim sistemom, strah od stigme, protivrečne poruke sa društvenih mreža i pritisci svakodnevnog života. Bihejvioralne nauke, to jest nauke o ponašanju, mogu nam pomoći da razmrsimo ove niti i učinimo ceo proces lakšim, saosećajnijim i efikasnijim.
Jedan od izazova počinje upravo u trenutku dijagnoze. Mnogi lekari strepe kada treba da saopšte osetljive informacije, posebno ako su pod vremenskim pritiskom ili nisu sigurni kako će pacijent reagovati. Pacijenti, s druge strane, mogu biti dezinformisani („testovi nisu pouzdani”, „kovid više nije opasan”) ili nepoverljivi prema zdravstvenom sistemu zbog prethodnih iskustava. Neki se plaše šta će dijagnoza značiti za njihov posao, porodicu ili zajednicu.
Kada ulazimo u ovaj razgovor, ulazimo u veoma ljudski prostor – ne samo medicinski. Ljudi mogu smatrati razgovore o svom zdravlju teškim – mogu se osetiti kritikovanim, postiđenim ili se mogu zabrinuti i pomisliti da ne donose ispravne odluke u vezi sa svojim zdravljem. U takvom raspoloženju, reakcije mogu da budu defanzivno ponašanje; na primer, poricanje potrebe za lečenjem, umanjivanje ozbiljnost kovida-19 ili pomisao da je lečenje nedelotvorno. Pogledajte Korak 1 u preporukama o tome kako stvoriti bezbedan prostor za dijagnozu, ispraviti dezinformacije i smanjiti tendenciju ka defanzivnosti.
Jednom kada je dijagnoza saopštena, sledeći izazov je motivacija. Motivacija retko dolazi samo iz informacija o riziku. Mnogi pacijenti sa povišenim rizikom – posebno oni koji se osećaju samo blago loše ili uopšte nemaju simptome – mogu imati teškoća da razumeju zašto je hitno lečenje neophodno. Drugi sumnjaju u to da će antivirusni lekovi pomoći ili brinu o neželjenim efektima. Neki ne vide sebe kao „visokorizične” ili mogu imati religiozna ili kulturom uslovljena uverenja o lekovima, što sve zajedno komplikuje donošenje odluke. Međutim, ovi otpori se mogu prevazići korišćenjem tehnika promene ponašanja (pogledajte Korak 2).
Čak i kada su pacijenti potpuno motivisani, mogu se suočiti sa preprekama na početku lečenja. Mogu zaboraviti da uzmu lek, biti zbunjeni uputstvima ili imati druge obaveze kao što su porodica ili posao. Početno poboljšanje nakon dan-dva može dovesti do ranog prekida terapije. Pridržavanje terapije nije samo pitanje volje – reč je o tome kako se lečenje uklapa u svakodnevne rutine. Ovo se može podržati proaktivnim planiranjem (pogledajte Korak 3).
Podrška visokorizičnim pacijentima u dijagnostici i lečenju kovida-19 funkcioniše najbolje kada se bihejvioralne nauke kombinuju sa kulturnom osetljivošću; sledeće preporuke trebalo bi da to i odslikavaju.
Praktične preporuke
Korak 1: Stvorite bezbedno, respektabilno okruženje pri saopštavanju dijagnoze.
Počnite uvažavanjem pacijentovih snaga ili vrednosti – ovo pomaže u smanjenju defanzivnosti i izgradnji odnosa poverenja. Jedan metod za smanjenje rizika od defanzivnih reakcija je takozvani afirmativni pristup, u kome se pacijenti ukratko podstiču da razmisle o sopstvenim kvalitetima i ulogama koje im u životu najviše znače – kao što je to da su važna osoba drugima (brižan partner, roditelj ili kolega) – umesto da se usredsrede na infekciju kao slabost. Ovo može podstaći samopoštovanje i povećati verovatnoću prihvatanja dijagnoze i narednih koraka u lečenju. Kada se pojave dezinformacije, ispravite ih smireno korišćenjem „sendviča od činjenica”: saopštite činjenicu, kratko prepoznajte mit, objasnite zašto je netačan i vratite se na činjenicu. Jednostavna i kulturno relevantna objašnjenja su od ključnog značaja, posebno za pacijente sa ograničenom zdravstvenom pismenošću ili ograničenim poznavanjem jezika.
Korak 2: Koristite jasne i podsticajne komunikacijske alate za podršku motivaciji.
Tehnike motivacionog intervjua – otvorena pitanja, refleksivno slušanje i afirmacije – mogu pomoći pacijentima da identifikuju vlastite razloge za razmatranje lečenja, što je daleko efikasnije od samog ubeđivanja. Narativi – na primer, kratka priča o iskustvu drugog pacijenta – ili vizuelni materijali u obliku infografika ili ilustracija – na primer, jednostavna grafika koja prikazuje virusno opterećenje sa i bez lečenja – mogu pomoći u objašnjavanju zašto rano lečenje ima značaja i učiniti rizik od pogoršanja opipljivijim i lakšim za razumevanje. Pacijentima se može takođe predložiti da sami odmere sopstvene razloge za i protiv lečenja i da razmotre ne samo lično zdravlje već i kako njihov oporavak može uticati na ljude oko njih (npr. biće tu za porodicu ili moći će da neguju bliske odnose). Posebno za starije osobe, emotivno značajne i kratkoročne koristi od lečenja (npr. brz oporavak da bi videli unuče) mogu biti uverljivije od dugoročnih zdravstvenih ciljeva (npr. izbegavanje rizika povezanih sa višestrukim bolestima).
Korak 3: Podrška pridržavanju terapije kroz praktično planiranje.
Radite sa pacijentom na izgradnji konkretnog akcionog plana – gde će čuvati lek, kako će ga uklopiti u dnevnu rutinu i šta će ga podsetiti da uzme terapiju. Na taj način pridržavanje terapije postaje lakše i manje zavisno od pamćenja. Strategije implementacionih namera („Ako sam na poslu kada treba da uzmem lek, onda ću…”) pomažu u održavanju terapije čak i kada se rutina promeni. Organizatori za tablete, alarmi i vizuelni podsticaji pomažu u doslednosti u primeni terapije.
Možete takođe biti od pomoći pacijentima da predvide moguće prepreke u uzimanju lekova i unapred pronađu rešenja. Podstaknite ih da potraže podršku od bliskih osoba, koje čak mogu i pozdraviti priliku da pomognu.
Kulturno kompetentna nega važna je u svakoj fazi. Postavljanje pitanja o uverenjima, porodičnim ulogama ili jeziku kojim pacijent govori čini da plan lečenja bude prihvatljiviji i izvodljiviji. Kombinovanjem izgradnje poverenja, motivacione podrške i praktičnog pristupa planiranju, zdravstveni radnici mogu poboljšati ishod i prilagoditi pristup pacijentima kojima je to najpotrebnije.
Prevod: dr Aleksandra Lazić
